Nešto o umetniku

kombinacija detalja i emocija

Likovna umetnost nas uči da cenimo lepotu u svim oblicima i bojama, i omogućava nam da stvaramo nešto što će trajati i ostaviti trag u svetu

Šta je umetnost
Da bi se moglo odgovoriti šta je umetnost, neminovno je, istovremeno preislitati i sve ostale pojmove koji su sa time u neraskidivoj vezi ~ šta je umetničko delo, estetska vrednost, i naposletku = šta je i sam umetnik, u skladu sa prethodnim. Nevolja je, međutim, u tome, što bi pokrenuta rasprava o ovim temama neizbenno naletela na razna mimoilaženja, pogotovo kada je reč o pokušaju određenja da gi je konkretna pojedinačna tvorevina umetničko. delo, ili to mije. slučaj, Rasprava._među lancima bi se U najboljem slučaju završila pomirljivim ukazivanje da svako ima svoje viđenje umetnosti. Stručnjaci u nekoj umetničkoj oblasti se verovatno ne bi složili ni sa time, već bi držali da u svakom slučaju poste neka objektivna merila koja umetnost razdeajau od meumetnosti, koji oni mogu prepoznati, I tu bi se već moglo pominjati smisleno ili nesmisleno kombinovanje motiva u književnosti ili boja u slikarstau Istina, ako ovakva merila ne bi postojala, onda bi bilo dopušteno da umetničko delo bude sze što se proizvoljno proglasi kao takao, i svako bi, makar potencijalno, bio umetnik, Pa opet, stvar se dodatno komplikuje me tako retkim zaktevom da umetničko delo podrazumeva nešto origmnagno, ili da je omo više od poštovanja nekih merila ili pravila kojim se treba rukovoditi Umetnost Je kod starih Grka podrazumenala nekakvu veštinu, umeće (egeći), i U tom istu je pod tu kategoriju potpadao i zanatstvo, Ako generalno pogledamo, i pojam Umetnost danas svakako da pretpostavlja veštinu, tehniku, i to takou žoja zaeva i postojanje talenta koji se kroz nju ispoljava, dalje usavršava i razvija, Umetničko delo nastaje, po pretpostavci, primenom te talentom vođene veštine, ali ovde stupamo na teren na kojem stvari više nisu tako očigledne, ili podložne opštoj saglasnosti. Da li bi savršena. kopija Mona Lize bila. umetničko delo A. savršena. kopija Mikelanđelovog Davidag Ako bismo intuitivno tvrdili da to ne bi bio slučaj – zašto. ne bi bio“ Jer, da bi nastala kopije Mona Lize i Mikelanđelovog Davida, sasvim je. očigledno potrebna vrhunska veština u čijoj pozadini leži talenat – kako bi se uopšte bez toga ova dela mogla reprodukovati, pa oš toliko precizno da su kopije savršenet Pa ipak, vrlo je verovatno da bi određen broj nas priznao onome ko je izradio kopiju. savršentsko njegove tehnike, i prod drugima ta možda pohvalio kao umetnika, ali da opet ne bi rekao da je kopija umetničko delo, Ovo je svakako podržano postojanjem reči plagijat“ koja ima. apsolutno negationu konotaciju. Onda se: vraćamo. na. zatez za briginalnošću koji sada postaje uneliko jasniji. Da bi nastalo jedno umetničko delo koje će se punopravno smtrati takvim, potrebno je više od ovog „zanatskog dela“, ili puke tehnike. Drugim rečima, potrebno je pomoću tehnike proizvesti nešto originalno. Ali, šta to uopšte značig Originalno, mnogi bi rekli, podrazumeva nešto novo, nešto što je suprotno kopiji, ili plagijatu. Da li je preterano u umetnosti uvek zahtevati nešto novog Ruku na. srce, kako se. umetnost, čak ni u. svojim najekscentričnijim. eksperimentima, ne može odvojiti od ljudske stvarnosti, kako se ljudska stvarnost sastoji od ograničenog broja motiva ili ideja, i kako su, kako često izgleda, kroz istoriju umetnosti ideje već uveliko potrošene, teško da bi se moglo izmisliti nešto potpuno novo: priča koja sadrži potpuno nove i do sada neviđene motive, kombinacija boja na slici koja do sada nije viđena, figura koja već na nešto ne podseća. Da li to znači da je umetnost došla do svog kraja, I da onima koji se danas nazivaju umetnicima. nije. ostalo ništa drugo osim da, usvršavajući svoju tehniku, manje-više uspešno kopiraju. već postojećeg To bi svakako bio slučaj kada bi se pod originalnošću podrazumevala samo originalnost. idejnog sadržaja. Još Jednom – broj umetničkih motiva, i to takvih koji izazivaju poseban efekat, na šta ćemo se posle vratiti, vrlo je ograničen. Ono što Jednom umetniku preostaje jeste originalno kombinovanje motiva, ideja, ili njihov originalni prikaz. Najrazličitije figure ljudskih obličja, pejzaži, ulice, kuće već su naslikani; različite varijante ljudskih sudbina zajedno sa obiljem. motiva, već su opisani ILI dramski prikazani, opevane su različite ljudske emocije. Pa ipak, to ne isključuje mogućnost da se figure, pejzaži i ulice prikažu na neki. autentičan način, niti da se motivi ljudske psihe na autentičan način iskombinuju, niti. da sam izraz bude autentičan. Uostalom, eksperti će tvrditi da dela velikih umetnila nose svoj lični pečat ili stil, nešto prepoznatljivo svoje, čije se karakteristike mogu prepoznati, Pa lepo = imamo umeće, veštinu, sa Jedne strane, imamo donekle obrazložen zahtev za originalnošću sa druge. Drugim rečima, potrebna je ideja, i potrebno je umeti, imati veštinu da se ta ideja prevede u određeni medij: da se otelotvori kao crtež, kao skulptura, književno delo, muzička kompozicija, dramski komad, baletska igra, film, ili nešto drugo. Potrebno je imati originalnu ideju, ali kakvug Originalne ideje mogu biti i čisto naučne. Uzmite Jednu naučnu ideju, opišite je, ili još bolje ~ otelotvorite. Crtežom ILI maketom: i ovo otelotvorenje zahteva nekakvu veštinu noja može biti dovedena do perfekcije. Pa ipak, nacrtani prikaz ili maketa naučne ideje, koliko god. je lepa i precizna, neće biti smatrana umetnišću –to je sasvim jasno. Po svoj prilici, prikaz ili maksta neće, ili uobičajno neće pokrenuti u posmatraču ono što se očekuje. od umetničkog dela, naime – estetski doživljaj. Drugim rečima, ideja, preciznije – način izraza te ideje, treba da bude takva da bi pokrenula estetski doživljaj, ono, naime, zbog četa umetnička dela i smatramo potrebnim, i tu nije reč samo o katarzi, kao krajnjem ishodu umetničkih dometa. Uživanje u harmoniji boja, sazvučju stihova, lepoti. pokreta, razumevanju ideje koja se kroz njih predstavlja, misaono, ili, ako neko više voli reći – duhovno oplemenjivanje — sve nam to pružaju umetnička dela. Naravno, to neće značiti da će Jedno isto delo imati isti efekat u odnosu na svaku individuu koja se sa njim susretne. Neko će opčinjeno zastati pred nekom slikom u prolazu; na nekog drugog ona neće ostaviti nikakav utisak. Jedna će osoba oduševljeno. pročitati neki roman u zanosu; za neku drugu, isti će roman biti dosadan. Jedna će osoba biti ganuta pozorišnim komadom, druga će žaliti vreme provedeno u sali. I to je ono sa čime svi imamo iskustva – da na umetnička dela ljudi različito reaguju, zbog čega. ovi su oni koje neko delo ne oduševljava, ponekad skloni da kažu da to a njih nije Umetnost oni koji su malo ljubazniji, pre će reći da im se delo ne dopada, ali da Je to možda zato što ga ne razumeju, Ko je U pravu. Prema ingenioznoj. teoriji. poljskog Filozofa Romana Ingardeno, posi ide za ove druge. Ova harmonično uređena teorija, razvijena fenomenološkom metodom, kao što je zapazio i sam njen autor, svakako je odličan vodič svake umrtničke. kritike, te zaslužuje da se nađe U svakoj raspravi o umetnosti Ingarden je, naime, ustajao proti toga da je umetnost, odnosno, estetska vrednost nešto što pripada subjektivnoj arbitrarnosti. Razvijajući svoju misao na temelju jednog mnogo većeg filozofskog istraživanja, on je postavio tezu da je svako umetničko delo, U onom obliku u kojem je nastalo – uvek samo shema, koja sadrži mnoga „neodređena mesta“, kvo je ok nazivao sve šlo je U delu izostavljeno ili neprecizirano. Jedno književno. delo je za to najbolji primer: mnogi detalji često nisu opisani, a ne mogu ni biti potuno. plastično opisani. Međutim, čak i slika, kao vizuelni. konkretni: prikoz, neočekivano ima ovakve momente, budući da je na njoj uvek samo jedna strana predstavljenog predmeta, ili samo Jedan izraz psihičkog stanja predstavljene ličnosti ~ druga straka predmeta, šta je iza, kontekst naslikanog izraza, kao celokupno poihičko stanje = sve su to neodređena mesta, Čitalac ili posmatrač umetničkog dela spontano dopunjava neke neodređenosti pomoću svoje mašte, tako da je ono što se čita ili. posmatra dopunjena Šema ili nonkretizacija. dela. Tek je to, prema Ingardenovoj teoriji ~ estetski predmet koji imamo u svesti, jer, osim što vršimo spontane dopune percipirajući umetničko delo, mi prvenstveno i rekonstruišemo njegovu shemi, zajedno sa estetski. vrednim kvalitetima. koji U. njemu. potencijalno postoje. Čitalac. ili posmatrač može ili ne mora da oformormi u svesti takvu konkretizaciju u kojoj će bar. neki od estetskih kvaliteta biti aktualizovani, zbog kojih će neko delo oceniti kao. lepo, harmonično, simetrično, duhovit, grotekstno, itd. Laički rečeno, on mora razumeti delo. Estetski. vredni kvaliteti. postoje potencijalno U delu, zli od posmatrača ili čitaoca zavisi da li će oni biti aktualizovani — a to je sasvim druga. priča od subjektivnosti ukusa. Ano sada sve rezimiramo, mogli bismo reći: umetnost jeste veština za koju je. potreban poseban talenat, da bi nastalo umetničko delo potrebna je i originalnost — ideja; i, ako hoćemo da sledimo Ingardena, ono umetnički izraz treba da potencijalno. sadrži estetski vredne kvalitete; umetnik je onaj ko ima i umeće, i talenat i makar. povremeno originalnu ideju, i koji, shodno Ingardenovoh teoriji, kroz svoje umeće svoju ideju. izražava na takav način. da taj izraz potencijalno sadrži estetski vredne. ivalitete, koje će pravi posmatrač ili čitalac moći da aktualizuje i u njima uživa.

kombinacija detalja i emocija

pristup crtanju je neverovatno slobodan i spontan.

pocinje sa jednom linijom

putovanje se odvija dok boje i oblici dobijaju svoj život.

osnova za stvaranje

nacin da se otkriju nova iskustva i da se pruži prostor mašti da slobodno leti.